Nije sve crno ili bilo. Kad san to shvatija, bilo mi je lakše, zapravo, bolje reći kad san to
osjetija na koži bilo mi je lakše. Sebe je najlakše izbedirati, ali, ajde, i to prođe, prije ili
kasnije. Triba razbiti rutinu, barem koliko-toliko, meni putovanja pomažu. Zapravo,
živin za njih i kad god putujen, uživan. I uživat ću. Stvarno to obožavan i svakome bi
savjetova da putuje šta više dok je mlad, jer, kad se ostari to više nije isto. Ma jebeš
sve to kad si stari prdonja kojem se odavno ne diže i koji može samo da liže, budi taj
koji će na plaži uz vino i zalazak sunca šaptati na uho lipotici da će joj tu večer san
priuštiti tek u zoru! Jedva čekan prije puta opet osjetit onaj osjećaj koji mi govori da
radin pravu stvar. Dalmaciju i rodni grad nosin u srcu i, kad putujen, ne fali mi uopće
… niti malo … Jedino bi mi falila mater i obitelj, a ostalo ništa. Mrzin te neke spike
„volin svoj grad, obožavan ga, dao mi je sve“. Najveća glupost … I tako, dok putujen,
ne razmišljan puno o svome kraju, nisan mu ništa dužan. Naprotiv, dao san mu sve.
Kaže jedan pametan čovjek, budala živi di je rođen, pametan živi di mu je dobro …
Nećeš odma’ biti kao Huckleberry Finn kojem je dovoljna prekrasna proljetna zora da
mu izmami osmijeh na lice, polako. I ti ćeš taj Zion kad-tad dočekat. I ja za sebe to
virujen! Ako ne znaš šta ćeš sa sebon, za početak samo otputuj, probaj nešta novo
dok ti ne dosadi, pa opet tako ispočetka. Da se sutra ne bi pita šta bi bilo kad bi bilo.
Ne daj budalama da te sa svojim glupostima uspiju uvjeriti u krivo pa te onda
demotivirati i sakriti od svijeta. A i kad vidiš kakvih sve okolo luđaka ima bit će ti
lakše, ‘ko zna, možda ti se baš svidi sa ruksakon gazit’ po Europi! Ili si možda više za
neka komotnija putovanja bez previše „stresa“, ako se mene pita, bilo kakvo iskustvo
vrijedi.
A možda ti se zapravo najviše sviđa di već jesi i skužiš da zapravo ne bi ništa mijenja.
Meni sad paše da mi je stalna baza iz koje putujen Dalmacija i tako će bit’ do
daljnjega. E, sad moran napomenit, živin u zemlji u kojoj san steka prave prijatelje i u
zemlji za koju je jedan život malo. Znan, zvuči ka’ klišej, al’ ja volin sunce i ode ga
iman. Nekad bi se u noćnom izlazku mrtav pijan zateka u selu u kojem bi se znalo naći
nekih kretena kojima je najbitnije prije svega koje si vjere i ‘ko ti je ćaća … nije dobro
… ako kažeš krivo, dovoljno je da se mačevi izvuču iz korica iliti, neugodnost ti ne
gine. Da imaš svu pamet svita ne bi s njima izaša’ na kraj, fala Bogu da mi takvi ne
smetaju. Ma budi šta hoćeš, al’ ne stoj mi na putu. Dok god pričaju, ne smetaju, pas
koji laje ne grize … bar ne u većini slučajeva. U 21. stoljeću smo. Sve je normalno i
tribalo bi biti. Nisan uopće subjektivan kad tako mislin, pa ih i ne krivin, ima jedna
stara, meni draga, „krsti vuka, vuk u goru“
Jakov Mandić
