Hrvatske vojne snage, pod vođstvom generala Ante Gotovine, bile su više nego brutalne tokom akcije „Oluja“ avgusta 1995. godine, kada je iz Hrvatske proterano više od 220.000 Srba, dok je njih 1.877 poginulo i nestalo. Koliko su bila jeziva nedela hrvatskih snaga, možda je najbolje istražila i opisala nekadašnja glavna tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte, koja je svojevremeno u svojim memoarima do detalja iznela šta je sve srpska manjina preživela tokom ratnih sukoba u Hrvatskoj.

Lista zločina

Na listi zločina koja su stavljana na teret Gotovini kao glavnokomandujućem Del Ponteova navodi – proterivanje Srba iz Krajine, progon zbog etničke i verske pripadnosti, deportaciju, prisilno iseljavanje, uništavanje sela i gradova, ubistva, nehumane postupke, okrutan tretman…

Optužnicu protiv Gotovine potpisala je svojevremeno upravo Del Ponteova, on je potom godinama bio u bekstvu, da bi na kraju bio uhapšen na Kanarskim ostrvima u Španiji, gde je uživao u luksuzu. Prvobitno je u Hagu bio osuđen na 24 godine zatvora, ali je u drugostepenom postupku oslobođen i tako se spasao robije za počinjene zločine nad Srbima u Krajini.

Kar­la del Pon­te na­vo­di da je ma­sov­ni eg­zo­dus Sr­ba za­po­čeo i pre ne­go što su vo­j­ne sna­ge pod ko­man­dom Go­to­vi­ne 4. av­gu­sta 1995. za­po­če­le na­pad na Kra­ji­nu.

– Hr­vat­ska ar­ti­lje­ri­ja gran­ti­ra­la je ci­vi­l­na po­dru­č­ja. Hr­vat­ske tru­pe su, na­vod­no, no­ću ula­zi­le u sr­p­ske ku­će i pu­ca­nja­vom i dru­gim na­či­ni­ma za­stra­ši­va­nja pre­ti­le sr­p­skim ci­vi­li­ma ko­ji ni­su po­be­gli. Vo­j­ni­ci su uhva­ti­li ne­ko­li­ko Sr­ba, ukr­ca­li ih u vo­zi­lo i odve­zli u za­tvo­r­ske obje­k­te i pri­hvat­ne cen­tre. Vo­j­ni­ci su, na­vod­no, otvo­ri­li va­tru na gru­pu sr­p­skih ci­vi­la u be­gu. Lju­di su bi­li pri­si­lja­va­ni da gle­da­ju sma­k­nu­ća čla­no­va svo­jih po­ro­di­ca. Te­la su le­ža­la ra­zba­ca­na po pu­tu. Ne­ke žr­tve su, na­vod­no, ži­ve spa­lje­ne, ne­ke su umr­le od vi­še­stru­kih ubod­nih ra­na, ne­ke su ba­če­ne u bu­na­re, a ne­ke su jed­nos­tav­no ne­sta­le i ni­ka­da ni­su vi­đe­ne – na­ve­la je Del Pon­teo­va u me­moa­ri­ma „Go­spo­đa tu­ži­te­lj­ka“.

Vo­do­vi za po­d­me­ta­nje požara

Pod­se­ti­la je i da se u op­tu­žni­ci pro­tiv Go­to­vi­ne na­vo­di da su, na­kon što su hr­vat­ske sna­ge sa­vla­da­le sr­p­ski vo­j­ni ot­por, ko­ji je „uglav­nom bio mi­ni­ma­lan ili ga ni­je ni bi­lo“, pre­du­ze­le me­re ka­ko bi se po­bri­nu­le da pre­me­šta­nje Sr­ba iz Kra­ji­ne bu­de tra­j­no.

– Hr­vat­ske sna­ge i ci­vi­li plja­č­ka­li su sr­p­ske ku­će i pro­dav­ni­ce. Hr­vat­ski vo­do­vi za po­d­me­ta­nje po­ža­ra osta­vi­li su gra­do­ve i bro­j­na se­la u ru­še­vi­na­ma. Na me­sti­ma na ko­ji­ma su sr­p­ske i hr­vat­ske ku­će sta­ja­le jed­ne do dru­gih hr­vat­ske su po­šte­đe­ne, a sr­p­ske za­pa­lje­ne. Sto­ka je ubi­ja­na i ži­va spa­lji­va­na u to­ro­vi­ma i šta­la­ma. Bu­na­ri i vo­do­vod na­me­r­no su za­ga­đi­va­ni le­še­vi­ma. Do 15. no­ve­m­bra 1995, ka­da su se ope­ra­ci­je či­šće­nja uglav­nom za­vr­ši­le, sr­p­ska za­jed­ni­ca u ju­žnoj Kra­ji­ni pra­k­ti­č­no se za­tr­la. Hr­vat­ske tru­pe i ci­vi­li use­lja­va­li su se u ve­li­ki broj na­pu­šte­nih sr­p­skih ku­ća. Pre­m­da je sr­p­skim izbe­gli­ca­ma da­to pra­vo na po­vra­tak i po­vra­ća­nje imo­vi­ne, uni­šte­nje nji­ho­ve imo­vi­ne i ispra­va o nji­ho­vom vla­sni­štvu pra­k­ti­č­no je one­mo­gu­ći­lo ta­kve za­šti­t­ne me­re. Sve je to, na­vo­di se u op­tu­žni­ci, bi­lo uči­nje­no sna­me­rom – na­ve­la je ona.

Ve­se­lin Šlji­va­n­ča­nin za Kurir

Pro­te­ra­li Sr­be, sad im je ta­mo velika pustinja

l Pen­zio­ni­sa­ni pu­kov­nik JNA Ve­se­lin Šlji­va­n­ča­nin ka­že za Ku­rir da je „Olu­ja“ na­j­ve­ća sra­mo­ta lju­d­skog ro­da. – Pro­te­ri­va­ni su lju­di sa svo­jih ve­kov­nih og­nji­šta. Ta­mo sa­da ne­ma ni­če­ga, ko­li­ko sam vi­deo – to se pre­tva­ra u jed­nu ve­li­ku pu­sti­nju. Ve­li­ka je sra­mo­ta da jed­na dr­ža­va, čla­ni­ca EU, sla­vi pro­gon že­na, de­ce i sta­ra­ca. To ni­g­de ni­je za­be­le­že­no – ka­že Šlji­va­n­ča­nin. On se u ha­škom pri­tvo­ru su­sre­tao sa Go­to­vi­nom, kao i sa osta­lim Hr­va­ti­ma ko­ji­ma se ta­mo su­di­lo. – Ne mr­zim ni­ko­ga, sa­mo sam ih ig­no­ri­sao… Su­sre­tao sam se sa svi­ma i svi su bi­li ko­re­k­t­ni, čak i Go­to­vi­na. Oni su ta­da pri­ča­li da za me­ne ne­ma­ju ni­jed­nu lo­šu i ru­žnu reč, ali da li su ta­ko mi­sli­li, ne znam, znam sa­mo šta su mi pri­ča­li. Go­to­vi­na je bio ko­re­k­tan pre­ma svi­ma, vo­dio je ne­ki svo­ji na­čin ži­vo­ta, izlo­vao se i po­vu­kao… Oni su ta­da pri­ča­li da za me­ne u Hr­vat­skoj ni­su sme­li ni­šta le­po da ka­žu, jer on­da ne bi ima­li gde da se vra­te, dok da­nas za me­ne svi ta­mo pri­ča­ju da sam zlo­či­nac.