Opraštanje znači da više ne nosiš teret emocija vezanih uz povredu: ljutnju, bol, ogorčenost, želju za osvetom. To je proces oslobađanja sebe, a ne brisanja prošlosti. Opraštanje je emocionalno oslobađanje. To je odluka da ne dozvoliš da te prošla povreda i dalje određuje.
Zaborav nije nužan niti moguć u svim situacijama.
Zaborav je brisanje sjećanja – što nije realno ni zdravo. Sjećanje te uči, štiti i daje mudrost. Zaborav nije nužan niti moguć u svim situacijama.
Možeš oprostiti i zapamtiti granice koje si naučio/la. Pamćenje ti pomaže da ne ponavljaš stare obrasce i da se postaviš pametnije u budućnosti. Opraštanje je čin ljubavi prema sebi. Ti završavaš priču u sebi bez obzira da li druga osoba to zna, prihvaća ili čak zaslužuje. Mnogi misle da je opraštanje isto što i “praviti se da se ništa nije dogodilo”, ali istina je suprotna: Tek kada priznaš da se dogodilo, možeš istinski da oprostiš.
Da, mnogi bi zaista htjeli da im oprostimo i zaboravimo ali to je često zato što im je lakše da se ne suoče sa svojom odgovornošću. Mnogi inzistiraju da se zaboravi nešto jer su skloni ponavljati, inače zar zaborav neće doći sam po sebi? Evo zašto ljudi to žele:
1. Lakše im je ako se prošlost izbriše. Ako ti zaboraviš, oni ne moraju mijenjati ponašanje, preuzeti odgovornost ili se potruditi da poprave odnos.
2. Žele “reset” bez rada na sebi.
Zaborav im omogućava da nastave kao da se ništa nije dogodilo – ali to obično vodi ponavljanju istih grešaka.
3. Nekima je neugodno suočiti se sa svojim postupcima.
Umjesto da kažu: “Žao mi je”, oni se nadaju da će vrijeme i tvoja blagost “počistiti” ono što nisu spremni da priznaju.
4. Miješaju opraštanje sa davanjem nove šanse.
Oni vide tvoj oproštaj kao automatsko vraćanje povjerenja, iako to ne ide jedno s drugim.
Ali istina je: Možeš oprostiti – a ipak NE moraš zaboraviti. To je tvoje pravo i tvoja zaštita. Opraštanje je unutarnji rad. Zaboravljanje je gubitak lekcije. Granice, sjećanja i oprez nisu ne-ljubaznost, već mudrost.
TE
